Тиберије Рођендан, Датум рођења

Тиберије Јулије Цезар Август (лат. Tiberius Iulius Caesar; 16. новембар 42. п. н. е. – 16. март 37. нове ере), рођен као Тиберије Клаудије Нерон (лат. Tiberius Claudius Nero) био је други римски цар, наследник Октавијана Августа.

Владао је од 14. до 37. године, наследивши свог очуха, првог римског цара, Октавијана Августа. Тиберије је рођен у Риму 42. п. н. е. Његов отац је био политичар Тиберије Клаудије Нерон, а мајка Ливија Друзила, која ће се на крају развести од оца и удати за будућег цара Октавијана Августа 38. п. н. е. Након преране смрти Августових двоје унука и усвојених наследника, Гаја и Луција Цезара, Тиберије је одређен за Августовог наследника. Пре тога, Тиберије се показао као способан дипломата и један од најуспешнијих римских генерала: његова освајања Паноније, Далмације, Реције и (привремено) делова Германије поставила су темеље за северну границу царства.

На почетку своје каријере, Тиберије је био срећно ожењен Випсанијом, ћерком Августовог пријатеља, угледног генерала и намераваног наследника, Марка Випсанија Агрипе. Имали су сина Друза Јулија Цезара. Након што је Агрипа умро, Август је инсистирао да се Тиберије разведе од Випсаније и ожени његову рођену ћерку (Тиберијеву полусестру) Јулију. Тиберије је невољно попустио. Овај други брак показао се скандалозним, дубоко несрећним и без деце; Јулија је послата у изгнанство. Тиберије је за наследника усвојио свог нећака, способног и популарног Германика. Након Августове смрти 14. године, Тиберије је постао принцепс у 55. години. Чини се да је Тиберије преузео одговорности шефа државе са великом невољношћу, а можда и са истинским осећајем неадекватности у улози, у поређењу са способним, самосталним, самоувереним и харизматичним Августом.

Од самог почетка, Тиберије је имао тежак, огорчен однос са сенатом и сумњао је у многе завере против њега. Ипак, показао се као ефикасан администратор. Након смрти његовог нећака Германика 19. године нове ере и његовог сина Друза 23. године, Тиберије је постао повучен. Године 26. уклонио се из Рима и препустио администрацију углавном у рукама свог амбициозног преторијанског префекта Сејана, којег је касније погубио због издаје, а затим и Сејанову замену, Макроа. Када је Тиберије умро, наследио га је његов нећак и усвојени унук, Германиков син Калигула, чији су раскошни грађевински пројекти и различито успешни војни подухвати исцрпили велики део богатства које је Тиберије акумулирао у јавној и царској каси добрим управљањем.

Тиберије је дозволио обожавање свог божанског у само једном храму, у источним провинцијама Рима, и промовисао уздржаност у култу широм царства преминулом Августу. Када је Тиберије умро, приређена му је раскошна сахрана која доликује његовој функцији, али без божанских почасти. Остао је упамћен као мрачни, повучени владар који никада није желео да буде цар; Плиније Старији га је назвао „најтмурнијим од људи“.

Према хришћанском предању, за време Тиберијеве владавине, Исус Христ је разапет у Јудеји по наређењу римског прокуратора Јудеје Понтија Пилата.