Марко Тулије Цицерон Рођендан, Датум рођења

Марко Тулије Цицерон (лат. Marcus Tullius Cicero); 3. јануар 106. п. н. е. – 7. децембар 43. п. н. е.) био је римски државник, правник, научник, филозоф, беседник, писац и академски скептик, који је настојао да подржи оптимати начела током политичких криза које су довеле до успостављања Римског царства. Његова опсежна дела укључују расправе о реторици, филозофији и политици. Сматра се једним од највећих римских беседника и прозних стилиста, као и иноватором онога што је постало познато као „цицеронска реторика”. Цицерон се школовао у Риму и Грчкој. Потицао је из богате општинске породице римског коњаничког сталежа и служио је као конзул 63. п. н. е.

У великој мери је утицао на антички и модерни пријем латинског језика. Значајан део његовог дела је преживео, а дивили су му се како антички, тако и савремени аутори. Цицерон је прилагодио аргументе главних школа хеленистичке филозофије на латински и сковао велики део латинског филозофског вокабулара путем лексичке иновације (нпр. неологизме као што су evidentiaкôд: lat је замењен кôдом: la , generator, humanitasкôд: lat је замењен кôдом: la , infinitio, qualitasкôд: lat је замењен кôдом: la , quantitasкôд: lat је замењен кôдом: la ), од којих је скоро 150 настало превођењем грчких филозофских термина.

Иако је био успешан беседник и адвокат, Цицерон је веровао да је његова политичка каријера његово најважније достигнуће. Током свог конзулата 63. п. н. е., угушио је Катилинину заверу. Међутим, због тога што је без суђења, по кратком поступку и контроверзно, погубио петорицу завереника, био је прогнан 58. године, али је следеће године опозван. Провевши већи део 50-их година незадовољан стањем римске политике, преузео је гувернаторство у Киликији 51. године и вратио се у Италију уочи Цезаров грађански рат. Подржавајући Помпеја током рата, Цицерон је помилован након Цезарове победе. После Цезаровог убиства 44. п. н. е., предводио је Сенат против Марка Антонија, нападајући га у серији говора. Уздигао је Цезаровог наследника Октавијана да окупи подршку против Антонија у наредном насилном сукобу. Али након што су се Октавијан и Антоније помирили и формирали тријумвират, Цицерон је био проскрибован и погубљен крајем 43. п. н. е. док је покушавао да побегне из Италије на сигурно. Његове одсечене руке и глава (уз помоћ Антонијевог наређења и приказане као симбол последица његових антиантонијевских акција као писца и беседника) потом су изложене на Ростри.

Петрарка је, својим поновним открићем Цицеронових писама, често заслужан за покретање ренесансе у јавним пословима, хуманизму и класичној римској култури у 14. веку. Према пољском историчару Тадеушу Зјелињском, „ренесанса је пре свега била оживљавање Цицерона, а тек после њега и кроз њега и остатка класичне антике.” Врхунац Цицероновог ауторитета и престижа догодио се током Просветитељства у 18. веку, а његов утицај на водеће мислиоце и политичке теоретичаре Просветитељства, као што су Џон Лок, Дејвид Хјум, Монтескје и Едмунд Берк, био је значајан. Његова дела спадају међу најутицајнија у светској култури и данас још увек представљају један од најважнијих извора примарног материјала за писање и ревизију римске историје, посебно последњих дана Римске републике.